Stižu nas sjećanja.

Evo nas opet, izgubljeni i zagrljeni, ali samo još jednom. Život nas često odvede do nekih ljudi koji su bili samo stranci i ništa više. Ostaju oni ljudi sa onim uspomenama koje smo nekada voljeli. Sada kada je završilo, da li se ikada zapitamo, zašto želimo zaboraviti one uspomene koje su nam nekad značile sve? Kako je došlo do toga da nam je ono sve postalo nešto što želimo zaboraviti? 

Uvijek sam se pitao šta to ljubav čini posebnom, jer kada ona završi - a jednom se to uvijek desi, odbacujemo sve one stvari koje su nas vezale za neku osobu jer mislimo da sa njima ne možemo nastaviti tražiti novu. Da li je doista potrebno žrtvovati one lijepe uspomene samo kako bi napravili nove? Zar na kraju krajeva to nije malo sebično prema nama samima?

Značilo je nešto, bar smo mislili da je značilo. Možda i jeste. Nama. Nekad. U prošlosti. Sada čitamo knjigu koja se ispisuje nekim novim sjećanjima. Ne znam zašto ali, žao mi je onih ljudi koje smo ostavili. Kada neko igra veliku ulogu u vašem životu, onda je teško zaboraviti tu osobu. Najgore od svega je to što se ti zapravo trudiš da zaboraviš te osobe. Neki se trude kako ih vise ne bi boljelo u srcu, a neki ih žele zaboraviti zbog ljudi koje sada nazivaju svim onim imenima ljubavi. 

Tu sam ja opet, držim kartu za voz u ruci i nalazim se daleko od svih. Pitao sam se da li bi ovo moglo da potraje, da ostanem tako daleko od svih. No nije mi trebalo dugo da shvatim, da sam ja već davno, svojim izborom vjerovatno, ostao iza nekih ljudi. Ponekad čovjeku jednostavno dosadi da se trudi i pusti sve. Stvar je u tome da nikada nećete znati da li ste napravili dobru ili lošu stvar. U vašem životu će se pojaviti osobe, nove osobe koje će zamijeniti stare. I jednom ćete se sjetiti njih, tih ljudi koje ste nekad voljeli. Ne volimo ih više. Ali čuvamo ih kao kakve relikvije. Zašto? Jer smo ih jednom, ne tako davno, jebeno mnogo voljeli.


                                 S ljubavlju i bez mržnje... bar ovaj put.